tempus

Rana zorom

Okovana

Krvlju časa puna

Ispijena

Besna hijena

Samotnjak vuk

Napušten

U svetu zime

I prija mi

Ovaj bolan

Zvuk

A hladi me

Vreme koje dolazi

Tempus fugit

Otkrio sam

Sve prolazi

Boli i hrani

Dušu u isto vreme. 

Vrištim

Vrišti moja

Ostavljena Sena

U ćošku vremena

Zaleđena

Nepomično

Mazi pištolj

Potez je jedan

Šakom grebem

Da otkrijem 

Šta piše

Ispod leda

U zemlji zime

Krvi i meda

Ja sam na crnom

TV-u

Neka drama

Koju starica gleda

Suzama dočeka

Sledeću epizodu

I svi su 

Moji demoni

Sa mnom

U hodu 

Budem li otvorio vrata

Njima da uđu

Unutra, u sve moje

Da ih pustim unutra

Ah, slomiću prst

Mada, kletva je ista

Za svakog od nas

Svako nosi svoj krst

Moje je srce

Boje zemlje 

I vina

Čudan sam čovek

A i vreme je takvo

Ja samo tražim

U crnilu neko zlato

A ogledalo sam 

U svakom 

Čoveku koga dirnem

Razbudiće me

Taj emocionalni sat

Tempus omnia revelat

život

Reka reče

Rana peče

Srce kreće

Mozak ne

Ti si put

Životni, da

Kojim hodam

Posle i pre

Sveća gori

Duša moli

Klavir svira

Muziku tvoju

Mrak se gasi

Dolaziš ti

Ja se borim

Jer me voliš

Život, apostrof

Zagrada tuge

Minus i plus

Šine i pruge

Voz je došao

Bol je prispeo

Peron smrti

Oko kog se vratim

Radost gori

Vosak kaplje

Veštak živi

Zombi plače

Drvo pušta

Svoje grane

Ti mi daješ

Nove dane

Meni ne treba

Novo oko

Da pogledam

Baš duboko

Ja vidim

Tvoju borbu

Hvala ti

Ti predstavljaš

Sve što je dobro

Reka teče

Ja se kajem

Jer često grešim

I ne stanem

Ali ti si borac

Daješ vazduh

Nema mraka

Nek mi tvoje ruke

Nek me drže

Budu zadnje

Život u trećem licu jednine / Agonija

Život u trećem licu jednine

"On je samoživ,
On je kratkovid
On ne vidi nikog sem sebe,
On je bez pravca,
On je komarac,
Koji našom krvlju ispunjava sebe,
On je pokretni tumor,
Razlog za umor,
I ne zna ni da napiše
Smisao za humor,
On je deficit sreće,
Definicija agonije,
Ako već umire sada što ranije nije"

Besede tajni
Ljubitelji mog društva
Sa dimom cigarete
U razgovor se upušta
I reče baš konkretno
Čovek broj jedan
Da sam leden i kamen
I potpuno bezvredan
Pljuje u lice
Šakom slomi sto
Reče da je gotovo
Da želi da završi to
Prekine odnos
Jer meni je lako
Jer ja navodno glumim
E, da je bar tako..
Kasnije zazvoni
Pametni telefon
Jako glup razgovor
Ironično usledi
Reče mi čovek br 2
To ne patim ja
To su oblici sna
Ja sam psihijatrijski slučaj
I ti je sve
Jel da?
Voleo bih da takvi
Život mi pišu
Oboje korice
Knjige mog života
Na sreću sam
Proklet
Da borim se sam
I čovek br 3
Rekne
"Razumem te, i znam"
I tako sad meni
Bes proključa
Ludim i lutam
Na licu je strah
Na krevetu krvavi rukav
Da li to neko,
Baca čini na moje ime,
Dok živim taj život
U trećem licu jednine?

"On nije bolestan,
On je samo tužan,
Imao je nervni slom
I sada je ružan,
On ima problem sa sobom,
A ne sa nama
Njemu u nalazima krvi
Piše depresija i tama,
Više nije ni lepotan,
Ne proizvodi te hemije
Ima izraz lica
Obolelog od leukemije,
Na rečima surov,
Na rečima prgav,
Mi čekamo ovaciju
Za njegov poslednji trzaj,
Karte su prodate
I film počinje,
Ako nije već gotov biće pre nego kasnije"

Diskutuju gledaoci
Kakav je show
Kažu da lažem
Da glumim sve
Scena hipohondrije
Misle da je glavna tačka
Moj teatralni performans
I u uglu crna mačka
Ja sa šeširom i tompusom
Sviram jazz i igram
To oni misle
Da ja se samo igram
Da, meni je odlično
Kako da ne
Ja ispijam kafe
Kod lekara
Zašto da ne?
Sve je to divno
Stigmatizovsti me
Kao da sam
Psihijatrijski slučaj
Al' život je kučka
Preživeo sam Svašta
I načinio me takvim
Njihovo nepoverenje
Izdaja mog lika
Načiniće štete
Više nego koristi
I onda mi dođe
Da okončam život
Da pobacam karte
Da uništim sve,
Jer vi koji pravite plamen
Ne znate njegov put
I dokle vatra gori
I dokle vaša reč ide
Šta sve ona ruši,
Da li to neko čuje
Vrisak što pomera planine,
Osećam samoće
Kad niko ne brine,
Dok živim taj život
U trećem licu jednine,
Agonija mi je jedini prijatelj,
Koja razume,
Koja zna,
Da kada lomim se,
To se retko oprašta,
I kada umirem,
To se lako zaboravlja..

"On to umišlja,
On je dvodimenzionalni frik,
On je rupa bez dna,
On živi i umire
Kao i njegov stih,
Njemu se dešavaju
Čudne i neobične stvari,
On je slep na dobrotu,
On ne vidi ništa ustvari,
Njemu je život u boji
A savest mu je ruševina
Njemu sve dobro stoji,
On uživa da pazi u svojim bolestima,
Nek umre ko pas
Na ulici Bulevara,
To je jedna
Izmišljena priča stara.."

Ma ljudi su dobri
Svet je tako super
Ja zavaravam sebe
I hranim svoje dupe
Ja sam kreator
Svih žalbi koje kažem
Loših trenutaka
Ja zapravo lažem

Ambis tuge

Golo oguljeno stablo
Leži isečeno po zemlji ravnoj
I lišće uvelo opalo, a hrabro
Junacko i samo meni
Poznato zašto i kako je postalo takvo
A taj razlog je školjka
Usamljena na dnu mora
Želja bez prijatelja i bez strasti
Sve će to u vodu pasti
Okeane talas šalje
Nadahnuće koje trebam
Pustim da misli odu dalje
Preko sveta, preko neba
Sunce više ne posećuje
Moju staru kolibu od pruca
Ipak, život slamka je
Koja pukne i dodje samoća
Vetar i dim, poznanici
Vidjam ih na ovom slavlju
Slavim sam sopstvenu propast
I uhvatim sebe u zagrljaju
Lasta svoja krila širi
Sprema se da preleti svet
Da ugleda sebe u daljini
Da sretne svoju dušu i okonča let
To sam uvek bio ja
Pesma koja se vrti u krug
Klonem u ambis tuge za kraj
I ponovo isplivam telom na površinu

Besmisao

Svet je mračna misao
Trula pokvarena jabuka
Život je mutna voda
I ja se davim ispod površine
Put je dalek
Čekam voz koji nema šine
Bez cilja i smera
Ono što osećam iznutra
Je samo vrisak Iz divljine
Sve što vidim
Su mora i planine
Ali ne vidim kraj
Ovom smislu besmisla

Ljudi su često
Putnici kroz vreme
Dođu i odu u isti čas
Putevi se promene
Emocije se ugase
I držiš se za nadu
Da ona nešto spase
Svet je mračni tunel
Svi gledaju pravo
Hodaju beznadežno
Čini mi se, znaju
Da sudbina kad jednom
Otvori karte
Biće svejedno
Crvene ili plave
A ja nekad nacrtam hrabrost
I okrenem se vodi
Napunim pištolj ambicijom
Možda su nam ipak
Putevi srodni
I puknem ko iz topa
Iako ne vidim
Smisao početka
Ni srećan kraj
Ali se predam slobodi
Gde god da vodi..

Svet je klupko
Došao sam da
Razbijem enigmu
Da razmotam konce
Iako me stignu
Noge nisu umorne
Želje ne ginu
A opet sa druge strane
Mog crnila i tame
Ja živim između
Dva univerzuma
Ono što želim
I ono čega se plašim
Ako igram na sve
Da li su strahovi
Ipak jači?
Put je dalek
Voda je mutna
Boja mog srca
Je zeleno žuta
Zavist, kažeš
Možda
Priznajem da ima toga
Dnevniče, svest ne spava
Ali pucam iz topa
Pa kako bude
Ili kako treba
Izgubio sam se par puta
I vraćao sebe ponovo
To je beskrajni, neprestani vir
Koji vrti sve iz mene
Bermudski trougao
Mozak, srce i telo
Par kapi znoja i krvi
I onda sve
Sve iz početka
Hladna kafa i
Hladan tuš
Živeću pakost
Slomiću kost
Oprostite mi ako
Nekad
Spalim taj most
I uništim živote putnika
Posetioca besmisla
Koji smisao ne vide u meni
Latica ruže
Moja je ostavka
Oprosti ako sledi se krv
Ako od stida i nemoći
Da ikada nešto promenim
Ne zalijem tu biljku suzom
I nikada, nikada ne pocrvenim

A ljudi su ljudi
Vreme nas briše
Vezani tugom
Posmatramo kiše
Na našim ogledalima
Tako smo tužni
Svet je besmislen
Za naše
Ružne i prljave maske
A ova igra
Traje kao balet
I ja bih ti ponudio
Besmisleno i namćorasto
Da odigramo
Poslednji valcer
Ali strah kaže
Ugasiću se
I gde ću bez cilja i smera
Dalje
Da vrištim i gledam
Mora i planine
I umom prepešačim
Sve moje pustinje
Da li vredi što postojim?
Filozofski rečeno
Da li kamen ume da voli
Nekog kao tebe steno?
Možda sam vulkan
I doživim erupciju
I negde ode lava
Da nađe svoju sudbinu
I gde su se tačke
Gde su svi ti zarezi,
Šta ide dalje
Oprosti mi,
Ne znam
A bojim se saznati

Monolog

U jednom trenutku
Začu se eho
Beše moj glas
Tih kao mesto
Mesto mog
Životnog monologa
Depresivnog
Govornog nastupa
Bez linija i žica
A nervi su vezani
Stežu kao steznici
Srce jače lupa
Ali ne čuješ ton
Beše to ja
Kao zidu da
Nemo šapućem
I moji glasovi
Vrište i kao
Da ništa
Baš ništa ne govore

Prolog
Uz pratnju muzike
Moje drame
Nevidljive
Celinu i suštinu
Mojih reči
Niko sem mene
Ne poznaje
Potpuno sam
Budan sanjam
Da li sve vreme
Sa zidom razgovaram?
Zid plača, za tebe brana
Odbrana mog
Monologa
Beše to ja
Kletva poslata
Iz prošlog života
Da ti promeni svet
I začu se krik
Ne, nije stih
Već tvoj beg
Trčeći bežeći
U neki mozda
Imagirani svet
Moja realnost
Izaziva prasak
Cepanje atoma
U manje delove
I nisam jasan
Sve dok hartija
Na kojoj pišem
Bude monolog
I izgori što pre

Besedim
Zube trošim
Pokvarene i lomljive
Kao cigle
Našeg doma
Trebaju nam
I takve bačene
Rasparčane
Puklo je dosta
I opet sastavilo
Mnoge sam
Tačke
U zarez ispravio
I pričajući tebi
Dobronamerno
Zavio cigaretu
I legao
Čuo sam
Monoton
Jednostavan odgovor
"da li je to
Bilo sve sto si rekao"
Ah, da
Mozgu utišaj ton
Previše bučno
Budi se demon
Beše to ja
I prljavi monolog
Kao ledbeća
Utvara
Proganja tvoj dom
Dok Besedim tmurno
Za tvoje dobro
Ti gledaš u stari
Prašnjavi digitron
Valjda je tako
Kada ozbiljnost raste
Taj fijaker koči
I konj slomi nogu
Neki od nas
Samo drže
Monolog
Kao profesori
Deci koja odu

4 Zida

Izvan ovih četiri zida
Ja sam niko, ja sam ništa
Između njih sam neko
Neko sa teretom
Kog si čekao
Jer san ti je rekao
Da sam sve sta si čekao
Ali uhvati me kriza
Identiteta i lične spoznaje
Mene niko ovde
Osim tebe ne poznaje
Da, ta istina grozna je

Van ovih četiri zida
Ja sam lice bez slike
Ja sam telo bez tona
Nemam jasnu definiciju
Ja sam zamišljen, nemam ime
Ja sam ivica prizme
Linija koja traži teme
Tražim tebe, tačku B
I tako spojen stobom
Ostanem bez promene
Magla koja sluti poraze
Ti me posedujes, korozni otrove

Van ovih četiri zida
Ja sam mešavina
Ljubavi, zla i stida
Umna igra, previše divlja
Pušten sa lanca ishrane
I kada te vidim dobijem smisao
Stisak za koji sam disao
Sahrani sve što sam pisao
Jer nemam svoju titulu
Ni jednu smernicu sigurnu
Prijatelji su davno prošlo vreme
Puštam suzu da posadi seme

Van ovih četiri zida
Vidim milion lica
Koje ne vide mene
Ja sam izgubljeni slučaj
Sve što znam su
Crne karte, cigarete i vene
Ideje vuču okidač
Ali impuls puni pištolj
I ovaj mrak me otkida
Zli duhovi drze moje telo
I svi se čine belo, gospodare
Ja nevidljiv pratim tvoje tragove

Van ovih četiri zida
Neko je igrač, a neko kliker
Nostalgičan duh doziva liker
Želiš me, jer sam otrov medom zasladjen
A moja crna duša ti pristaje
Slaže se sa svim što nosim
Prospi pepeo prošlosti po mojoj kosi
Moda je biti neprimecen
Obučen sam kao da dnevno umirem
I ja čekam da me ubiješ
Jer sam niko, a niko to zaslužuje
Daj mi svoj bol jer sam sebičan
Kada prošlost nazove ja se ne javljam

Van ovih četiri zida
Beograd mi se cini kao Kina
Iskrenost mi se cini kao mit
Ljubav mi se cini kao inat
Biti svoj je nešto što je postoji
I svi su oko mene izbledeli
Vidim figure iskrivljene
Srca koja su novcem kupljena
Samo ja i ti smo frikovi
Posmatramo ledeni sat
Koji razbija njihov svet dok otkucava
Ponoć je, a ja voljen kao niko
I večeras tonem sa tvojom slikom

Van ovih četiri zida
Svi me posmatraju
Jedino ti me vidiš i ne napuštas me
Kada uzme me mrak
Pun mesec i prazna flaša
Životna ironija naša
Mi ronimo u dubinama
Do kojih oni ne mogu doći
Mnogi su se na tom putu osakatili
Normalni smo otišli, drugačiji se vratili
Nije važno šta sam van ovih zidova
Jer tvoj zagrljaj je moj zaklon, slušam himnu tvojih otkucaja i impulsa
Važno je sta osećam kada te pogledam
Vidim tvoje oci u kojima prvog sebe ogledam

Cigareta

Ovo je bila moja poslednja reč
Scenario mono drame i cigarete
Osetio sam probudjen prokleti bes
Sam bez slobode i gavrani koji lete

Okružen talasom tame u parku
Ispred crkve na ulici gde sam te sreo
Sve je ličilo na moju takvu farsu
Suze su me podsetile da tako sam hteo

Ovo je bio moj poslednji zagrljaj
Duha koji se lomi da vrati mi prošlost
Lakše cu podneti smrt nego zaborav
Samoća razume tu sam omiljeni gost

Svetlo semafora je jedino što sija
Pocepano srce i iscezla duša
Tugu melanhonlije ne leči anestezija
Samoća je jedini prijatelj koji me sluša

Ovo je sve što sam hteo reci
Na trotoaru mog samouništenja
Ja sam usamljen putnik i možeš preći
Sve naše mostove i "Ljubavi, doviđenja"

Ovo je bila moja poslednja reč
Vratiću skrhano telo u sanduk
Sve se vrti oko tebe i smrti već
Radije bih umro bez tebe i živeo u paklu

Ovo je moje poslednje "Zbogom''
I sada živim pod znacima navoda
Zovi me zauvek sopstvenim robom
Cigareto moja koja ne sagoreva

Dilema

Ja sam uzrok tvog problema
Talas upitnika i dilema
Ja sam crna kiša što se sprema
Sivi oblak koji se ne menja

Ja sam mastilo bezbojno i bedno
Oko sunca koje vidi očigledno
Ja sam čedo gladno i žedno
Svom životu delujem bezvredno

Ja sam tihi zadnji otkucaj srca
Zubor reke tvojih bisernih suza
Ja sam narkotik, a ti si narkoman
Podsetnik da ne možeš biti sam

Ja sam veštac koji pali žrtve
Nemoćan da ikada vratim mrtve
Ja sam beskrajni krug i još više
Bačen u tamu za sve što ne diše

Ja sam alfa omega i beta
Tornado koji rusi ivice tvog sveta
Ja sam sve sto nisam i jesam
Ali nikada tajna zbog koje si srećan

Ja sam svako tvoje "da" i "ne" u glavi
Pero koje nikada tačku da stavi
Ja sam otvoreno pismo na tvojoj travi
I pročitace ga samo neunistivo hrabri

Ja zaspim kao odluka, probudim se kao dilema
I tvoje molitve zna ovaj hram
Ti nekada kao vreme se menjaš
Zalazak sunca i ponovo mrak

Ti si način na koji udišem dan
Tvoj korak je samo latica ruže
Ja zaspalo dete u večiti san
Koje prstom teži da se ovo dvoje drže

Pasijans

Pogledam u daljinu
I pitam se
Da li sam spreman?
Za još jedan korak
U nepoznato
Da li me plaši
Što ne znam autora
Knjige života koju bacam na sto?

Pogledam dobro
U njegove oči
Nesreću njegovih zenica
Pre jutarnje kafe i posle spavanja
Plaši me to
Što svi ljudi će otići
A ostaće usamljeni
Mračni pasijans

Pogledam krivo
A ugledam istinu
Moje srce je opalo lišće
Život je večita jesen
Još malo pa sviće
Skupljam bol kao kesten
I pitam se
Da li ste svesni šta oseća
Opala kora ovog drveta?

Pogledam budno
A vidim snove
Labudove koji se ljube
I pitam se
Da li još uvek
Mislima slikaju
Viziju mog detinjstva?
Ili kroje odelo za mene
Po tuđim merilima
Bez mog neuvaženog prisustva

Pogledam u maglu
Ali ne vidim
To nebesko carstvo
O kome svi bruje
Da li se opet
Sa sobom i svetom
Samo igram žmurke,
Ne videći životne trenutke?

Pogledam u vrata
Kao dete nekada davno
I sada vidim razvoj i rast
Ali od mene se očekuje
Da budem mnogo viši
I da hladno zgazim sliku labuda
Da li me plaši što ne razumem stih
Osobe koja piše,
Ili me plaše očekivanja svih
I što znam da nisam stvoren
Da ih ispunim?

Pogledam slepo
U ogledalo
Uz jutarnju kafu kao jedini glas
I dok pričam sa cigaretom
Pitam se
Da li sam sopstvena smrt li spas?
Možda sam tako blizu, a tako daleko od tog carstva, odela, koje drugim kreiraju
I misle da je moj spas

Pogledam I vidim
Rezultat mog dugog neprijatelja
Da, razmišljanja
Možda sam zato umorna osušena grana
U vreme večite jeseni
I plašim se sebe sam
Možda ili ne, pitam se ja
Korak u nepoznato polje ili dva
Kako da odgovor pronađem sam,
I ko je ta jebena mizerna enigma?
Reci mi zašto će svi ljudi otići
A ostaće usamljeni pasijans?

Ne znaš

Ti ne znaš
Gde mislima skrećeš
Kada rukom
Skinem povez
Ja ne znam
Kako da te
Zagrlim i usmerim
Ja ne znam
Kako da me opet
Zagrliš i zavoliš

Ti ne znaš
Gde sve vatre
Gore u meni
Kada nikada
Nikada ne ugase
Taj žar
Ja ne znam
Gde da odem
Kada krv zacrveni
I kako da ikada
Ublažim bol
Izlečim kvar

Ti ne znaš
Gde bežiš
Put je ipak
Tamo daleko
Iza snega
Iza suze
Iza stene
Što ljubav mi uze
Uzeću mač
Da razbijem kamen
I kada počnem
Da te volim
Ne želim da
Ikada stanem

Ti ne znaš
Ili se plašiš
Ili je opet
Rat nesigurnosti
U tvojoj glavi
I strah te odvuče
Nevidljivim rukama
Njegovi sledbenici
Su tuga i beg
Su vatra i led
Su kiša i sneg
Oni su igle
U mojim rukama
Nabijene tako
Da gubim svest
I ne, ne vidim se
Ti ne znaš
Ti ne vidiš me
Ti ne vidiš
Lice moje pravo
Koje te miluje
Kaže ti "volim te '
Ja ne znam
Šta mi je noćaš
Neke se senke
Osećaju kao" ništa "
Ah, da
Ja znam taj voz
Ide do zauvek
Ili do nikad

Ti ne znaš
Strukturu ovih reči
Ni značenje ni smisao
Ja sam pisac
Koji noćas ječi
Moli na kolena
Za tebe je diše i
Za tebe je disao
Ti ne znaš
Kada nastane prasak
Gde sve ptice lete
Iza oblaka
Odu u svoje
Skriveno gnezdo
Pukne i srce i telo
I udari talas
I ničeg nema
Osim ovog što
Osećam usebi
I ne čuješ režanje
Pume koja brani
Srcem ono svoje
Ja želim ako mogu
Da zagrlim i zapamtim
Ono ako je još uvek moje
Ako pak nije
Gledaj sa strane
Gledaću očima dole
U prozor tvog voza
Eh daljino kurvo
Ledena tišino
Kajem se što nisam blizu
Sudbino moja
U formi stakla
Nemoj da pukneš
I nastaviš krizu
A to je on
Šum na srcu
Voda u meni
Koja preliva
A to je on
Mislim na tebe
Vatra koja bukti
Koja se ne gasi
Nikada
Ej, prokleto
Skinuću povez
Možda nekada vidiš mene
Oprosti što kosti
Lomim da premostiš
I ugledaš mene
Mene iza scene
Oprosti što ne znaš
I što ne znam šta da činim
Što bih srce odzemlje razbio

Volim te
Oprosti
Izvini
Što bih sebe od zida
Kaznio
I što ječim
Što klecim
Što streptim
Dok iz mene cure
Krvave reči
I ide isti voz
Opet i opet
Mogu li da te poljubim?
I otplešem da zaboravim
Koliko sam proklet
Koliko te sanjam
Sve je to stvarno
Ili je ništa
Ili je nikad
Oh, oh opet ta ružna reč
Ne bih da psujem
I srce trujem
Samo da umrem
Zagrljen
Što pre

Čamac Za Spas

Prošlost je trn
Sadašnjost krvari
I ubod je bio bolan i crn
Dišem pod vodom
I onda se zaustavim
Prošlost je sablja
Protiv mene su svi ratnici
Gde da bezim sada?
Slab sam kao svi ti jadnici

Mislio sam da je vreme
Potpuno mrtav pojam
Ali opet nekako oživi
Onda kada satovi stanu
Ponekad putevi su krivi
A ti mudro odaberi stranu
I kada ugledam čamac za spas
Pitam se ima li mesta za nas?

Život je široko značenje reči bol
Skupio sam prljav veš i hrabrost
Ne možeš da mi oprostis to
Jedino nas davi i ubija realnost
Ali kako da voliš šta sam postao
Kada ne prihvatas ko sam bio?
Sve se vrati na "proćiće"
Volim te kao stena kamen svoj
I pitam se da li sam još uvek tvoj?

Prošlost je senka iza mene
Krvava bara u koju gazim
Isprska svoj otrov i uđe u vene
Reka koju hiljadu puta prelazim
Ali nekad su reči zmije sa tri glave
Ne umem da premostim taj most
Na kome si povređen, na kome si ranjen
I čujem vrisak u noći na sav glas
I pitam se da li je sve protiv nas?
I pitam se, da li vidiš taj čamac za spas?