Ambis tuge

Golo oguljeno stablo
Leži isečeno po zemlji ravnoj
I lišće uvelo opalo, a hrabro
Junacko i samo meni
Poznato zašto i kako je postalo takvo
A taj razlog je školjka
Usamljena na dnu mora
Želja bez prijatelja i bez strasti
Sve će to u vodu pasti
Okeane talas šalje
Nadahnuće koje trebam
Pustim da misli odu dalje
Preko sveta, preko neba
Sunce više ne posećuje
Moju staru kolibu od pruca
Ipak, život slamka je
Koja pukne i dodje samoća
Vetar i dim, poznanici
Vidjam ih na ovom slavlju
Slavim sam sopstvenu propast
I uhvatim sebe u zagrljaju
Lasta svoja krila širi
Sprema se da preleti svet
Da ugleda sebe u daljini
Da sretne svoju dušu i okonča let
To sam uvek bio ja
Pesma koja se vrti u krug
Klonem u ambis tuge za kraj
I ponovo isplivam telom na površinu