simfonija solidarnosti

"Simfonija solidarnosti" 

Nekad načujem taj glasić u glavi 

Mrak u kome stvaram kada tuga slavi 

Slab sam uvek bio u igri sa istinom 

Ali gitara je uvek znala da pogodi ton

Kažu da nema uspeha, za nas nepismene 

Al' jakom suncu talas iz oka ne pobegne

I nema mesta gde nećeš pronaći sopstveni soj

Tvoja koža, krv I kosti nisu samo broj 

Ti si uvek bežao od tog dela stvarnosti 

Premda, svi su pozvani na simfoniju solidarnosti

Jedno srce je jako, samo ako ne vidi promene

Telo ode, njegova senka probode i živi uvek kad se spomene 

I spominju se

Stepenice beše teške, ali rešetke bole više 

Stežu i grudi nakon kiše, ali čovek prodiše 

Ljubav je hrana koja služi ljude sve

Nemoj da se plašiš da gladan ostaneš 

Jer čovek si zar ne?

Sanjali smo da postajemo neka epska bića 

I često suzama prali lice, jer je ogledalo naš ubica

Čovek stane, sedne i padne i kad radi sve po meri 

Ali uvek nastavi svoj put do kraja, panta rei 

Ja sam sreći dao značaj, ti tako premalo važnosti 

Mada, svi ste pozvani na simfoniju solidarnosti 

Neću da kunem što drugačije spava 

Neka druga manje bistra, manje srećna glava 

Jer ja ne znam koliko su teški njeni koraci 

Al' ne znaš ni ti

Iako gazimo svi