otrov i med

"otrov u med" 

Violine straha večeras sviraju u mraku ulice života 

Bez traga podrške da mi ubrzano srce smiri

Negde sam opipao ljudskost u kamenu

Ali kamen u ljudskosti sam osetio kao udarac po ramenu 

Stegao me je nevidljiv duh oko grudi

Trzajem šaka sam uspeo da se probudim

Ali i posle buđenja košmar je otišao u krajnost

Svi ljudi oko mene su dokaz da solidarnost nije moja stvarnost

Seče me svirepo taj glas koji vrišti 

Nekad je moj, nekad je tuđ usađen u meni 

Daleko od svega ja bežim da pronađem miran dan

Dok ne zatvore sve moje puteve i sne, jel' i ova nada samo mističan san?

Siluete mojih mentalnih stanja vrebaju iz ormara 

Dečijih trauma i po nekih lepih uspomena 

Osećam da razaraju moje telo, moj zid 

Ko sam ja tražim empatiju od drugih, zašto me nije stid?!

Ljubav ne postoji, sebi sam previše težak

Drugi me ne vole, jer nisam odavno srećan 

Čitavu večnost neko mi stavlja otrov u med 

Ja kusam sve što posluže, jer za bolje nemam i glumim da to mi je lek

Život, sam po sebi, postavlja granice 

A ja čekam njegov kraj, uvek stiže za dve - tri stanice

U divljini doživotno lutam, tu nikad neću naći mir 

Da li je snaga samo za hrabre, jer jadnici kao ja nemaju snage, kako me bre nije stid?

Usamljenost je kada tiho ječim

Svi čuju, ali niko ne sluša, ništa me ne leči

Ja se borim samo da negde poginem 

Ako je sve što znam samo proklet san, neka me neko uštine 

Muzika razume da život nije poistovetljiv sa bajkom

Srce mi plače kao vapaj mačeta za svojom majkom 

Ili smejem se histerično, ili vrištim u tišini 

Uvek me ubija neka druga krajnost 

Svi ljudi oko mene su nemi posmatrači

Gledaju predstavu koju ja živim 

Misle da su suze kada isprljaš oči

I oblak iznad tvoje duge posivi

Ali ja dišem mnogo glasnije od toga 

Režem dublje tragove, prelazim rizične pragove 

Gazim gde se zemlja otvara, uvek gazim na istom putu od pruća 

Tu gde živim ljudi nema, pa tako solidarnost i ljubav nisu više moja kuća