Ruža.

Kamen se pretvori u prah, zemlja u vodu

Vatra u pepeo, ja izgubim dah 

I sve što je jasno meni je enigma 

I sve što ja želim je da život ne bude igra 

Moje je srce portal za hrabre 

Iskrene i plemenite, čestite i jake 

I kada mu iščupam arterije i dam 

Stremim da dobijem ljubavi gram 

Oduvek sam ležao na mrtvoj travi 

I život emocije stvarao u surovoj javi 

Čekao sam te da ti postaneš neko 

Toliko blizu, a nekad tako daleko 

Moje su reči suzama rasute 

Bolne ideje često raskomadane

Trzajem rukem držim to nebo 

Iako vuče me đavo kida mi rebro 

Ne radi mozak, loš je učenik 

Kada je srce večiti učitelj 

Rani me ponovo, možda osetim 

Snagu da ponovo samostalno poletim 

I ja ne znam, a znao sam velike misli

I sada nespreman ja podižem žeton 

I svestan sam koliki je rizik, al ja bih na sve

Samo da dodirnem jedan fragment duše te 

Duše koja gleda u moj lik nepoverljivo

Sa bolom u grudima gledam tu pesmu tužno al' pevljivo

Iako odavno me prate ptice zloslutne

I nose pisma koja samo crnu boju na moj pejzaž života nanose 

A reci mi da li bi možda i ti, 

Zbog mene ušao u prokleti vir

Neznajući svesno gde te vode talasi, 

Jer možda bih sa nogama u vis, 

U dubini okeana tražio kompromis 

I onda mi reci da u tome nisam jedini, 

Da nisam puzla jednog sveta koji ne postoji 

Jer možda ja jesam kriv što takvi smo postali 

Ali bih voleo da dišemo srećno jer verujem da nismo kao svi ostali 

Vetar je kiša, a kiša je grom

Tornado mog srca ne zaustavlja ni ovo dno

Dno bez kraja, telo bez glasa 

A ja kopam zemlju, da nađem mu spasa

Davati ljubav je jako opasan akt

Ali je takođe univerzumov dar

I jeste mi teško kad duša svoje suze pije 

Ali kad je zagrliš tu se sigurnost krije. 

Požuda je haos, a ljubav je umetnost 

I seti se da oboje moramo preći taj most 

Možda sam hrabar ili lud što biram taj put 

I možda iracionalan ako me ljubav osudi na smrt 

Mazim svoje drhtavo telo, ostajem bez tla 

Lebdim prema bolu, a to je put do dna

I ako boli, možda je to samo početak, razmišljam 

Jer svaki početak mora da bude težak pre nego što doživiš blistavi raj.

Osećanja nekad postanu uspomene, 

A ljudi postanu krvave lekcije u životu,

I sve što želim je da bol ne bude predigra, 

Uvertira za zaključak jer moja ljubav nije igra. 

Ne želim da moja tuga za dan osedi,

U hotelu na putu nikuda gde moje ime bledi, 

Moje srce ti je otvoreno za sve što vredi, 

Ja kada volim hrabro, na rečima ne štedim. 

Jer ako te reči osećaš, ako u tebi živi potreba, 

Pobuna, rat, poraz ili pobeda, sve što osećaš, 

Deo je tvog motiva da postaneš u potpunosti nečija osoba, 

Zar je kompromis težak kada je ljubav jedna iskra, jedna zvezda vodilja koja otvara i vrata besom okovana?

Nekad je teško prepoznati se, 

Gledati ogledalo i ne videti sebe pravog, 

Ali možda se drugi deo tebe stvara otiskom usana na vrelom vratu,

Kao što svaka ptica sleti svome jatu. 

Ponekad ja zakopam telo u tišini, 

Vrištim i lomim se da premostim pa kažem izvini, 

To što sam besan, što moja nesreća čini, 

Malo je reći jedno oprosti i izvini. 

Ja sam čovek od milion reči, 

Davio sam se i umirao i oživeo od onih većih

Ali nekada su zapravo sve one hladne, a manje

Dovele moje srce u bestežinsko stanje. 

Kamen o kamen, napravi vatru, 

Ali talas okeana ugasi žar u startu,

I sve što poželim je da te volim dok imam 

Snage da stojim ranjen pred svima demonima tog dima. 

Alfa i omega, početak i kraj, 

Ravnodušnost i ljubav, pakao i raj, 

Možda sam bolestan što pružam korak na taj put, 

Ali radije bih izgoreo sa tobom do temelja, 

Nego što bih čekajući tebe doživeo smrt

I znam šta ćeš misliti, nakon ovoga svega

I znam da će ispasti da sam manipulator bez herca

Ili da tražim drugo kopno plivajući u viru sam, 

Sve ja to znam, dok minsko polje u ratu izbegavam, 

I nemoj mi reći još jednom da nisam, 

Ili da neću dati sve što imam i nemam, 

Ja nosim kofer pun snova, srca i nade 

I na svom putu sam ugledao najcrveniju ružu u bašti što je život zovemo,

Možda je imam, možda je nemam, 

Al' ako uspem da je prislonim niz grudi

Bez da se ukopam u mestu i trenutku koji vreba

Jednog dana ću ti reći da sam sve vreme na trnje bio spreman 

I samo mi reci, da se ponekad, 

Emocija iskrade tebi iz tog oka nepoverenja 

Koje imaš prema meni, I samo ponekad 

Možda osetiš potrebu da priznaš kada nešto treba da se menja iz početnih korenja?

Jer ja sam uvek krojio taj šareni delić stvarnosti 

Pokušao da ti kažem da te volim i pozovem na simfoniju solidarnosti 

A možda sam samo video vrata gde si ti pravio zid, 

I nije li stid zbog manjka kompromisa tako jaku emociju obrisati? 

Kada god te ranim nesvesno ili svesno, 

Ja ubijem pola sebe i jedva oživim,

A druga polovina čeka te da se vratiš, ružo

Jer si ipak u mom životu neko,

Toliko blizu slomljenog srca, a kad mu spas treba, nekako daleko

Ne znam gde ni sam stigao, a voleo bih 

Da završim 29u strofu i ko zna koji stih, 

Ne znam ni čime dišem, a disao bih

I imam toliko mraka u tišini, a vrištao bih. 

Kamen se pretvori u prah, zemlja u vodu

Ti odeš i ja izgubim dah, vratiti se sebi ne mogu

I sve što mi je bilo nejasno, sada boli dok pišem strofu 30tu, kao kad vadim nož iz rebra 

I sve što ja želim je da progutam krv, smrt i bol,

I ostanem kraj tebe ili ostanem bez svega. 

~Mesečeva sonata ~

Na spektru postoji mnogo duginih boja,

A svetu u sedam biliona duša,

Al' nekako moje oči 

tražile su samo tvoje plave

Usamljene, zatvorene, nebrušene dijamante među bižuterijama, 

A možda samo previše sanjam, i premalo spavam ja, u mojim monotonim serijama.. 

I maštam, rećićeš jednog dana da to sam ja,

Uvek bio zarobljenik među tvojim željama, 

A strahujem celim telom trenutka tvog odlaska 

Jer znamo sve što je lepo traje k'o treptaj tvoga dva oka,

I nesumnjivo u sred noći ja se probudim,

Samo da ostvarim želju da te poljubim,

Imam ja još par trikova ispod šešira, 

Al malo mi se noćas nešto setno svira, zato ne diraj tamo gde boli najviše, budi mi lek, 

Budi mi sklonište, za tren, noć ili vek.. 

Nesanica i demoni pratioci mog nemilog postupka 

Da odem i da se ne vratim jer nemam hrabrosti 

Ni da priznam sebi ni ovoj seni koja vene da ne porumeni od stida što je opet pala test izdržljivosti da ostane verna samotnjaku u meni.. 

A oprosti znam da nismo baš tako planirali, 

Al' ova muzika tako sretno svira bez da smo platili,

Nemoj da poručiš pesmu koja ti sada srce slama, 

Ja sam slušao milione tih drama čekajući prave zore da dočekam onog što osmeh kroji sa mojim tamnim koncima traume i tuge, on je umetnik, nema druge, i šta da kažem osim toga da sam zahvalan na tome što postoji kraj mene.. 

Još jedno jutro pa rekoh možda će otići 

Nogama bestraga glavom bez obzira, možda ovo neće ići, 

Ne znam šta ga drži tu, kad sam ja u dobrom zlu, 

Razmišljam, a mislima se jedino dati znam, ovakav prljav i neskladan... i bojim se da isti šablon ne ponavljam 

Možda bih i srce razbio od kamena ravnodušnosti da zaječi 

Il' rukom vatru drame raspalio samo da nestane što dalje bez da ga sprečim, 

Džabe što će posle njega liti more krvavih reči u ovom ličnom ratu, 

Kad pukne gramofon moje duše, srce će svirati Mesečevu sonatu..... 

Dal' ću imati sreće da uskočim u taj zadnji voz? 

Ili ću zauvek samo neuspešno maštati da sam tvoj? 

Nekad se pitam šta se tu kobno u meni dešava, koji lek tu brigu rešava, 

Ili ja tražim nerealne želje među zvezdama? 

Al' i da si otrovna jabuka ja bih te griznuo, 

Da si katran što pravi rafal dima ja bih te udisao, 

I da si metak iz ak-47 ja bih hrabro stremio

I ne bih strepio da budem ranjen - jer to nas čeka više il' manje,

Jer život je jedan brod što uvek pusto plovi dalje.. 

Sedam biliona duša, i ova naša pesma se šuška u mojim hartijama herca

Negde u mojim prašnjavim zbirkama, što stoje uplašeno k'o deca. 

A ja bih oprosti, ako dozvoliš 

Samo da te izvedem na pozornicu koja me moli, 

Uhvatim za ruku, zagrlim kao nikad pre, 

Ni najjači plamenovi želja se lako ne ugase, 

I lažem sebe, rećićeš jednog dana drugima, to sam bio ja.. 

Onaj treptaj srca i drthaj tela što nema jasnog opisa, 

A strahujem, jedino strahovati znam da sve moje hrabre reči, svi ti vojnici u meni, posle strojavanja

Nestanu u ratu emocija i njihovih stradanja, kao rezultat ostanu samo suze dve, 

Ostaću sam, proklet i nem, zalutali gost na pozornici bez teksta sa zadatkom da objasnim to sve, 

Jedine ove hrabre reči što ću ti sada tiho reći su volim te, 

I posle toga nestajem, kao duh, 

Kao magla u tamni koja nikada nije bila tu, 

Reci mi malo nežnije, tvoja želja - moja zapovest... 

"NE"

Prošao sam razne univerzume

Ali nijedna planeta ne prati me

Stojim negde sam očekujem da neko shvati me

Ali ovaj svet je u nedostatku empatije

Prešao sam razne transformacije

Emocionalne i mentalne varijacije

I nisam još ni izbrojao do pet

Oko mene počeo je da se ruši svet

Sanjao sam razne traume

Živeo kroz osude i uvrede

Podrške ne bih dobio 

Ni da sam čitav svet osvojio 

Bio sam dečko koji istražuje

Planete da nađe sebi smeh

Ali jedino tuga meni smeši se

Na sva vrata pisalo mi je "ne"

I dalje čekam čekanje

Nekog da sledi moje korake

Ali inat i prkost šalju poruku

Bez da mi bilo šta napišeš

Beskonačno mnogo razloga

Da meni ovaj dan donese "da"

Ali milion lica osude posmatraju me

I svako od njih mi kaže "ne"

Oduvek sam tražio u svemu razliku

Zato što sam sa njom rođen ja

I čekao da ko zna koji dan

Budeš neko ko će mi reći "da"

Jer sam odgovore tražio

Jer sam dugine boje slikao

Ali mi hrabrost nedostaje 

Nekog da šapne da voli me...

Prešao sam razne univerzume

Ali nijedan put ne prati me

Ležim savijen i zatvoren, očekujem da neko otopi led

Zašto ja očekujem? Kada ovaj svet mi kaže "ne"

simfonija solidarnosti

"Simfonija solidarnosti" 

Nekad načujem taj glasić u glavi 

Mrak u kome stvaram kada tuga slavi 

Slab sam uvek bio u igri sa istinom 

Ali gitara je uvek znala da pogodi ton

Kažu da nema uspeha, za nas nepismene 

Al' jakom suncu talas iz oka ne pobegne

I nema mesta gde nećeš pronaći sopstveni soj

Tvoja koža, krv I kosti nisu samo broj 

Ti si uvek bežao od tog dela stvarnosti 

Premda, svi su pozvani na simfoniju solidarnosti

Jedno srce je jako, samo ako ne vidi promene

Telo ode, njegova senka probode i živi uvek kad se spomene 

I spominju se

Stepenice beše teške, ali rešetke bole više 

Stežu i grudi nakon kiše, ali čovek prodiše 

Ljubav je hrana koja služi ljude sve

Nemoj da se plašiš da gladan ostaneš 

Jer čovek si zar ne?

Sanjali smo da postajemo neka epska bića 

I često suzama prali lice, jer je ogledalo naš ubica

Čovek stane, sedne i padne i kad radi sve po meri 

Ali uvek nastavi svoj put do kraja, panta rei 

Ja sam sreći dao značaj, ti tako premalo važnosti 

Mada, svi ste pozvani na simfoniju solidarnosti 

Neću da kunem što drugačije spava 

Neka druga manje bistra, manje srećna glava 

Jer ja ne znam koliko su teški njeni koraci 

Al' ne znaš ni ti

Iako gazimo svi