~Mesečeva sonata ~

Na spektru postoji mnogo duginih boja,

A svetu u sedam biliona duša,

Al' nekako moje oči 

tražile su samo tvoje plave

Usamljene, zatvorene, nebrušene dijamante među bižuterijama, 

A možda samo previše sanjam, i premalo spavam ja, u mojim monotonim serijama.. 

I maštam, rećićeš jednog dana da to sam ja,

Uvek bio zarobljenik među tvojim željama, 

A strahujem celim telom trenutka tvog odlaska 

Jer znamo sve što je lepo traje k'o treptaj tvoga dva oka,

I nesumnjivo u sred noći ja se probudim,

Samo da ostvarim želju da te poljubim,

Imam ja još par trikova ispod šešira, 

Al malo mi se noćas nešto setno svira, zato ne diraj tamo gde boli najviše, budi mi lek, 

Budi mi sklonište, za tren, noć ili vek.. 

Nesanica i demoni pratioci mog nemilog postupka 

Da odem i da se ne vratim jer nemam hrabrosti 

Ni da priznam sebi ni ovoj seni koja vene da ne porumeni od stida što je opet pala test izdržljivosti da ostane verna samotnjaku u meni.. 

A oprosti znam da nismo baš tako planirali, 

Al' ova muzika tako sretno svira bez da smo platili,

Nemoj da poručiš pesmu koja ti sada srce slama, 

Ja sam slušao milione tih drama čekajući prave zore da dočekam onog što osmeh kroji sa mojim tamnim koncima traume i tuge, on je umetnik, nema druge, i šta da kažem osim toga da sam zahvalan na tome što postoji kraj mene.. 

Još jedno jutro pa rekoh možda će otići 

Nogama bestraga glavom bez obzira, možda ovo neće ići, 

Ne znam šta ga drži tu, kad sam ja u dobrom zlu, 

Razmišljam, a mislima se jedino dati znam, ovakav prljav i neskladan... i bojim se da isti šablon ne ponavljam 

Možda bih i srce razbio od kamena ravnodušnosti da zaječi 

Il' rukom vatru drame raspalio samo da nestane što dalje bez da ga sprečim, 

Džabe što će posle njega liti more krvavih reči u ovom ličnom ratu, 

Kad pukne gramofon moje duše, srce će svirati Mesečevu sonatu..... 

Dal' ću imati sreće da uskočim u taj zadnji voz? 

Ili ću zauvek samo neuspešno maštati da sam tvoj? 

Nekad se pitam šta se tu kobno u meni dešava, koji lek tu brigu rešava, 

Ili ja tražim nerealne želje među zvezdama? 

Al' i da si otrovna jabuka ja bih te griznuo, 

Da si katran što pravi rafal dima ja bih te udisao, 

I da si metak iz ak-47 ja bih hrabro stremio

I ne bih strepio da budem ranjen - jer to nas čeka više il' manje,

Jer život je jedan brod što uvek pusto plovi dalje.. 

Sedam biliona duša, i ova naša pesma se šuška u mojim hartijama herca

Negde u mojim prašnjavim zbirkama, što stoje uplašeno k'o deca. 

A ja bih oprosti, ako dozvoliš 

Samo da te izvedem na pozornicu koja me moli, 

Uhvatim za ruku, zagrlim kao nikad pre, 

Ni najjači plamenovi želja se lako ne ugase, 

I lažem sebe, rećićeš jednog dana drugima, to sam bio ja.. 

Onaj treptaj srca i drthaj tela što nema jasnog opisa, 

A strahujem, jedino strahovati znam da sve moje hrabre reči, svi ti vojnici u meni, posle strojavanja

Nestanu u ratu emocija i njihovih stradanja, kao rezultat ostanu samo suze dve, 

Ostaću sam, proklet i nem, zalutali gost na pozornici bez teksta sa zadatkom da objasnim to sve, 

Jedine ove hrabre reči što ću ti sada tiho reći su volim te, 

I posle toga nestajem, kao duh, 

Kao magla u tamni koja nikada nije bila tu, 

Reci mi malo nežnije, tvoja želja - moja zapovest...