dear fake, ex friends 💜

Dear fake friend 

It's the first time in my life

That I came to the conclusion 

That I need to ask you politely 

Not to linger here as my illusion 

Because when I look deep inside 

There is no room anymore 

To hide your constant hypocrisy

I have to forever lock the doors.

Dear ex friends, we're growing old

I can't bear to withhold 

The true emotions never told 

And whispers of insults you sold

When you traded me for devil's soul 

For the happiness of your own 

And I've always wondered, how selfish 

Can these people be towards me?

When I've cherished all our 

Imperfect and yet beautiful memories?

Dear future best friend,

I hope there's room inside your heart 

I'd love to start where I end

And never finish, never part

I have some darkness within me 

But there are many colors left to shine 

If your heart is loud and clear 

I will be happy to reveal and give mine

Let our paths forever intertwine.

Pitanja koja ostavljam

„Pitanja koja ostavljam“

Da li je strah da te izgubim,

ili je strah da se izgubim,

ili nada da ću konačno

postati tebi važan,

onako kako želim da budem,

i voljen na način na koji zaslužujem,

na način na koji delim ljubav?

I da li ću ikada biti

poštovan kao osoba kakva jesam 

osetljiva. Razdražljiva. Besna.

Da li će se videti mog srca krvav trag,

da li ćeš ikada videti moje svetlo?

Ne, nećeš dok ne skloniš mrak.

I zbog toga što nikada nisam

transparentno vidljiv,

iako se uvek trudim da mi

svaka emocija bude pokazna 

da li ćeš ikada moj bol videti?

Ne, jer emocija nema fizičkih dokaza.

Ako odem, da li ću ti faliti 

kao osoba kakva jesam,

ili kao ideja koju negujem o tebi?

I ako sam u nekom trenu miran,

pitam se da li je ta podrška san

ili je moja iskrivljena iluzija

da ću ikada postati prihvaćen,

sa mirom, bez onog grča u stomaku?

Grč koji mi kaže da sam odbijen,

jer nisam prihvatio kritiku svaku.

Da li ćeš me ikada pogledati u oči

i videti zaista moj pravi sjaj?

Ili ćeš me razvući po besanoj noći

i tumarati kroz san da budem poslušan?

I zbog toga ja nisam nikada vidljiv.

U meni uvek kipi neka vatra i čar.

Da li ću se ikada nekome svideti?

Ne.. jer nemam tu laganu stvar.

I to su neka od pitanja koja ostavljam.

Da li me više plaši tuga odlaska,

ili praznina koju ne mogu popuniti ni kad si tu?

I šta će se desiti sa srcem mojim

kad shvatim da nisam ni stajao na svetlu?

Nekad se pitam, kad mislim na nadu 

da li mi se srce smiri, ili još više stegne?

Da li me mrziš kao ono što nisam?

I da li će mi srce ikada držati

u svojim rukama kao ono što jeste?

Da li on sluša moje reči, ili samo odgovara na njih?

Da li smem biti haotičan, slab i jak,

ili moram uvek paziti da ga ne preopteretim?

Da li on oseća moju dubinu,

ili je to samo neka vrsta mog problema?

I da li me pušta da budem mu blizu 

i kad je nelagodno, i kad strpljenja nema?

Jer ja osećam... on uvek je napet,

kao puška zapet.

I moram filtrirati svoja osećanja.

I šta s tim da radim? 

Da čekam da srce pukne,

kako bih održao deo nekog obećanja?

Da li je to sloboda sa granicom

koju nikada ne smem više preći?

Da li istinski voliš i prihvataš?

Ali ne, to nije ono što mi želiš reći.

Jer istinska ljubav nije da filtriraš 

to je samo način da iznudiš ljubav.

I kada je lažna, ta emocija ne traje.

Jer ljubav, kao biljka kad je lepa i vitalna 

njoj se koren ne kida. Ona se daje.

Pa da li ću ikada postati uvažen

na jedini način na koji zaslužujem 

na način na koji mi je potrebno,

bez mog objašnjenja zašto sam

onakav kakav jesam?

Već samo da budem voljen,

bez ikakve moje borbe da budem voljen.

Ja osetljiv i srčan i ogoljen 

ležim i ostavljam ti pitanja

u svežoj boji krvi, kad srce što držiš

ostavi ti na usnama crven trag.

Da li ćeš ikada biti moje svetlo?

Bojim se, jer ne želiš da skloniš svoj mrak.

Mort par toi

Mort par toi

Elle m’a ignoré sans raison.

Elle m’a blessé sans raison.

Elle m’a glacé sans raison.

Et maintenant, je me sens mort.

Je suis triste et fatigue

Elle ne veut pas de moi dans sa vie

Je ne suis pas son ami

Ce n'est peut-être pas mon destin

Tu me manques 

Mais rien n'est éternel

Je dors dans la tristesse

C'est ainsi que l'histoire commence

Elle m'ignore dans la mort

Elle me quitte sans raison

Elle a oublié qui j'étais

c'est tuer l'amitié sans raison

Je suis mort par toi.

Je suis complètement malade.

Ma question pour toi est :

Dis-moi, pourquoi?

Puštam otrov niz korenje

Puštam otrov niz korenje 

Corruptio optimi pessima

U mom crnom sanduku ima

Trag crnog vina i oblak dima

Iznad prolivene krv heroja i heroina 

Katanac je rđav, ali ne truli mu ključ

Otvorio se i preskočio moralni obruč 

Ustaje iz pepela mitsko stvorenje 

Da pusti krv niz korenje 

Ugasiću sveću i svoje unutrašnje monologe

Koče mi falange, ne zovi fiziologe 

Jer ovo u meni natprirodno je

Da pustim svoje otrove 

Svi sedeće u redu broj jedan 

Kada zavese otvore se u tren 

Gužvajući kokice niz grlo meni u inat

Trljajući moju uspomenu po masnim džepovima

Došli su, da gledaju, pričaju i dive se

Izazvavši tog monstruma da probudi se

Hvala na prisustvu simfonije moje slabosti 

Pokopali ste me sa lopatama indiferentnosti 

Počinje prva klapa pre da kažu "seci"

Skloniću krv mojih rana i pitaću te, reci?

Telo će mi biti savršeno, dok duša ostaje mrtva

Jer bivši prijatelji iz prvog reda su ubili ovo srce iznutra 

Tonski akord počeo je njihov C-dur

Krv mi je odsijavala na ogledalu kao pur 

I onda sam od muzike čuo samo buku 

Jer Snežana je pojela pogrešnu jabuku 

Znao sam da su me pustili da umrem 

Kada sam čuo prvo pucanje strune 

I nisu ni otvorili vrata da vide moje ime

Ostavili su da sviraju slomljene violine

Okupili su se u ponosu, raskošu i slavi 

Želeći da gledaju moju propast u javi 

Biće senzacionalno, biće spektakularno 

Ali neće biti za njihove umove stvarno 

Jer dugo nisam mrtav, pogled mi je beo 

Telo više nije hladno, oči kao kameleon 

Na vaše šokantne face, ljuštim se i raste novo lice

U vidu najsvečanije dobrodošlice

Da li uživate u predstavi, jel čaju fali med?

Znam da je skuplja karta za prvi red

Hoćete li možda barbeque sos,

Na to zlobno lice i loše operisan nos?

Omnia finis habent 

Protraćili ste vaš poslednji cent 

Pošteno plaćam greh, ispuniću vam rubriku

Puštam otrov niz publiku, 

c'est la vie, uskoro the end

Bežeći u požaru svojih uvreda

Moleći đavola za milost, anđela za spas

Tu gde ste me zgazili, preminula vam je sujeta

Jer niste vi mene ubili, vi ste ubili vas.

Dok se otkopavam iz zemlje kao nešto što vikada nećete

Iskače mi u glavi sećanje naših osmeha, sada sečemo cvetove

Više ne dajem ni minut ćutanja, ni molitvu za vaš spas

Alisa u zemlji čuda je srušila kraljicu srca, a vi ste srušili vas

mural

Pod tamnim velom i brda imaju oči

I zato ću ove noći 

Videti ono što se retko vidi, 

Zavoleti ono što se stidi da mi se pokaže 

I u dubini njegovih suza, jecaja i krika

Pronaćiću mural mog lika 

Koji ne bledi, već ceo svet da vidi šta je ljubavna ilustracija, 

I ako mu kažem da je duša njime ispunjena, to više ni personifikacija. 

I negde na dubini okeana 

Zaroniću toliko da duše umre

Da u meni sve živo umukne

I ne dam ni se glas iskrade

Zaplesaću hrabro putem istine 

Ogoliću se pred Bogom i biću ranjiv još večeras 

I da izgorim do temelja želim da me vide njegove oči 

A ako to nije njegova mašta, vratiću ga samoći 

Delićemo krv

Moje telo je stari sat

Otkucaje odbrojava

Svaki deo kvari se

Bez molitve za spokoj tih

Jezik mi je beo sav 

Mozak kasni sa odgovorom 

Psiha mi oslabljuje

U lavirintu sumnje živim

Al' tu se krije tajni voz 

Vodi me u vremeplov 

Kada nisam bio slep

Oči su tražile nadu u toj propasti 

Gledao sam ptičice

Slušao cvrkutanje 

Sad tama je moja i ja sam njen

Uvek sam bio svima savršen plen

U srcu nosim bezbrižnost 

Ali ne osećam se bezbedno 

Život postaje zatvor za nepravedne krivce 

Sad razumem zašto želiš da slušam ptice

I postoji pravilo 

U mojoj knjizi senki

Kada srce pukne života mi svoga

Delićemo krv sa noža istoga 

Krv se meša sa tišinom

Oštricom krivice 

Vezani u mračnoj sobi, al' sebičan sam

Smrt je samo moj hobi, ostaću za kraj 

Da u svakom bolu smejem se

Da u hladnoći duše grejem se

Da kad se reč na empatiju sapliće

Da se iz tog sanduka podignem 

Resursima snage uma svoga

I biće ono najjače 

Kad kao dete zaplačem 

Setiću se dok se život smanjuje kao crv

Da delićemo istu krv

Sa noža...

Možda sutra setiš se

Ova reka je iste dužine za sve

Svakom dođe čas, kad mu stane sat

Tempus omnia revelat

Došlo je vreme za, Bočeli

Naš je odnos Dardaneli

Pogrešan osvrt i udari te grom

Moj finalni nervni slom

Pred novi brodolom

Ruža.

Kamen se pretvori u prah, zemlja u vodu

Vatra u pepeo, ja izgubim dah 

I sve što je jasno meni je enigma 

I sve što ja želim je da život ne bude igra 

Moje je srce portal za hrabre 

Iskrene i plemenite, čestite i jake 

I kada mu iščupam arterije i dam 

Stremim da dobijem ljubavi gram 

Oduvek sam ležao na mrtvoj travi 

I život emocije stvarao u surovoj javi 

Čekao sam te da ti postaneš neko 

Toliko blizu, a nekad tako daleko 

Moje su reči suzama rasute 

Bolne ideje često raskomadane

Trzajem rukem držim to nebo 

Iako vuče me đavo kida mi rebro 

Ne radi mozak, loš je učenik 

Kada je srce večiti učitelj 

Rani me ponovo, možda osetim 

Snagu da ponovo samostalno poletim 

I ja ne znam, a znao sam velike misli

I sada nespreman ja podižem žeton 

I svestan sam koliki je rizik, al ja bih na sve

Samo da dodirnem jedan fragment duše te 

Duše koja gleda u moj lik nepoverljivo

Sa bolom u grudima gledam tu pesmu tužno al' pevljivo

Iako odavno me prate ptice zloslutne

I nose pisma koja samo crnu boju na moj pejzaž života nanose 

A reci mi da li bi možda i ti, 

Zbog mene ušao u prokleti vir

Neznajući svesno gde te vode talasi, 

Jer možda bih sa nogama u vis, 

U dubini okeana tražio kompromis 

I onda mi reci da u tome nisam jedini, 

Da nisam puzla jednog sveta koji ne postoji 

Jer možda ja jesam kriv što takvi smo postali 

Ali bih voleo da dišemo srećno jer verujem da nismo kao svi ostali 

Vetar je kiša, a kiša je grom

Tornado mog srca ne zaustavlja ni ovo dno

Dno bez kraja, telo bez glasa 

A ja kopam zemlju, da nađem mu spasa

Davati ljubav je jako opasan akt

Ali je takođe univerzumov dar

I jeste mi teško kad duša svoje suze pije 

Ali kad je zagrliš tu se sigurnost krije. 

Požuda je haos, a ljubav je umetnost 

I seti se da oboje moramo preći taj most 

Možda sam hrabar ili lud što biram taj put 

I možda iracionalan ako me ljubav osudi na smrt 

Mazim svoje drhtavo telo, ostajem bez tla 

Lebdim prema bolu, a to je put do dna

I ako boli, možda je to samo početak, razmišljam 

Jer svaki početak mora da bude težak pre nego što doživiš blistavi raj.

Osećanja nekad postanu uspomene, 

A ljudi postanu krvave lekcije u životu,

I sve što želim je da bol ne bude predigra, 

Uvertira za zaključak jer moja ljubav nije igra. 

Ne želim da moja tuga za dan osedi,

U hotelu na putu nikuda gde moje ime bledi, 

Moje srce ti je otvoreno za sve što vredi, 

Ja kada volim hrabro, na rečima ne štedim. 

Jer ako te reči osećaš, ako u tebi živi potreba, 

Pobuna, rat, poraz ili pobeda, sve što osećaš, 

Deo je tvog motiva da postaneš u potpunosti nečija osoba, 

Zar je kompromis težak kada je ljubav jedna iskra, jedna zvezda vodilja koja otvara i vrata besom okovana?

Nekad je teško prepoznati se, 

Gledati ogledalo i ne videti sebe pravog, 

Ali možda se drugi deo tebe stvara otiskom usana na vrelom vratu,

Kao što svaka ptica sleti svome jatu. 

Ponekad ja zakopam telo u tišini, 

Vrištim i lomim se da premostim pa kažem izvini, 

To što sam besan, što moja nesreća čini, 

Malo je reći jedno oprosti i izvini. 

Ja sam čovek od milion reči, 

Davio sam se i umirao i oživeo od onih većih

Ali nekada su zapravo sve one hladne, a manje

Dovele moje srce u bestežinsko stanje. 

Kamen o kamen, napravi vatru, 

Ali talas okeana ugasi žar u startu,

I sve što poželim je da te volim dok imam 

Snage da stojim ranjen pred svima demonima tog dima. 

Alfa i omega, početak i kraj, 

Ravnodušnost i ljubav, pakao i raj, 

Možda sam bolestan što pružam korak na taj put, 

Ali radije bih izgoreo sa tobom do temelja, 

Nego što bih čekajući tebe doživeo smrt

I znam šta ćeš misliti, nakon ovoga svega

I znam da će ispasti da sam manipulator bez herca

Ili da tražim drugo kopno plivajući u viru sam, 

Sve ja to znam, dok minsko polje u ratu izbegavam, 

I nemoj mi reći još jednom da nisam, 

Ili da neću dati sve što imam i nemam, 

Ja nosim kofer pun snova, srca i nade 

I na svom putu sam ugledao najcrveniju ružu u bašti što je život zovemo,

Možda je imam, možda je nemam, 

Al' ako uspem da je prislonim niz grudi

Bez da se ukopam u mestu i trenutku koji vreba

Jednog dana ću ti reći da sam sve vreme na trnje bio spreman 

I samo mi reci, da se ponekad, 

Emocija iskrade tebi iz tog oka nepoverenja 

Koje imaš prema meni, I samo ponekad 

Možda osetiš potrebu da priznaš kada nešto treba da se menja iz početnih korenja?

Jer ja sam uvek krojio taj šareni delić stvarnosti 

Pokušao da ti kažem da te volim i pozovem na simfoniju solidarnosti 

A možda sam samo video vrata gde si ti pravio zid, 

I nije li stid zbog manjka kompromisa tako jaku emociju obrisati? 

Kada god te ranim nesvesno ili svesno, 

Ja ubijem pola sebe i jedva oživim,

A druga polovina čeka te da se vratiš, ružo

Jer si ipak u mom životu neko,

Toliko blizu slomljenog srca, a kad mu spas treba, nekako daleko

Ne znam gde ni sam stigao, a voleo bih 

Da završim 29u strofu i ko zna koji stih, 

Ne znam ni čime dišem, a disao bih

I imam toliko mraka u tišini, a vrištao bih. 

Kamen se pretvori u prah, zemlja u vodu

Ti odeš i ja izgubim dah, vratiti se sebi ne mogu

I sve što mi je bilo nejasno, sada boli dok pišem strofu 30tu, kao kad vadim nož iz rebra 

I sve što ja želim je da progutam krv, smrt i bol,

I ostanem kraj tebe ili ostanem bez svega.