Pitanja koja ostavljam

„Pitanja koja ostavljam“

Da li je strah da te izgubim,

ili je strah da se izgubim,

ili nada da ću konačno

postati tebi važan,

onako kako želim da budem,

i voljen na način na koji zaslužujem,

na način na koji delim ljubav?

I da li ću ikada biti

poštovan kao osoba kakva jesam 

osetljiva. Razdražljiva. Besna.

Da li će se videti mog srca krvav trag,

da li ćeš ikada videti moje svetlo?

Ne, nećeš dok ne skloniš mrak.

I zbog toga što nikada nisam

transparentno vidljiv,

iako se uvek trudim da mi

svaka emocija bude pokazna 

da li ćeš ikada moj bol videti?

Ne, jer emocija nema fizičkih dokaza.

Ako odem, da li ću ti faliti 

kao osoba kakva jesam,

ili kao ideja koju negujem o tebi?

I ako sam u nekom trenu miran,

pitam se da li je ta podrška san

ili je moja iskrivljena iluzija

da ću ikada postati prihvaćen,

sa mirom, bez onog grča u stomaku?

Grč koji mi kaže da sam odbijen,

jer nisam prihvatio kritiku svaku.

Da li ćeš me ikada pogledati u oči

i videti zaista moj pravi sjaj?

Ili ćeš me razvući po besanoj noći

i tumarati kroz san da budem poslušan?

I zbog toga ja nisam nikada vidljiv.

U meni uvek kipi neka vatra i čar.

Da li ću se ikada nekome svideti?

Ne.. jer nemam tu laganu stvar.

I to su neka od pitanja koja ostavljam.

Da li me više plaši tuga odlaska,

ili praznina koju ne mogu popuniti ni kad si tu?

I šta će se desiti sa srcem mojim

kad shvatim da nisam ni stajao na svetlu?

Nekad se pitam, kad mislim na nadu 

da li mi se srce smiri, ili još više stegne?

Da li me mrziš kao ono što nisam?

I da li će mi srce ikada držati

u svojim rukama kao ono što jeste?

Da li on sluša moje reči, ili samo odgovara na njih?

Da li smem biti haotičan, slab i jak,

ili moram uvek paziti da ga ne preopteretim?

Da li on oseća moju dubinu,

ili je to samo neka vrsta mog problema?

I da li me pušta da budem mu blizu 

i kad je nelagodno, i kad strpljenja nema?

Jer ja osećam... on uvek je napet,

kao puška zapet.

I moram filtrirati svoja osećanja.

I šta s tim da radim? 

Da čekam da srce pukne,

kako bih održao deo nekog obećanja?

Da li je to sloboda sa granicom

koju nikada ne smem više preći?

Da li istinski voliš i prihvataš?

Ali ne, to nije ono što mi želiš reći.

Jer istinska ljubav nije da filtriraš 

to je samo način da iznudiš ljubav.

I kada je lažna, ta emocija ne traje.

Jer ljubav, kao biljka kad je lepa i vitalna 

njoj se koren ne kida. Ona se daje.

Pa da li ću ikada postati uvažen

na jedini način na koji zaslužujem 

na način na koji mi je potrebno,

bez mog objašnjenja zašto sam

onakav kakav jesam?

Već samo da budem voljen,

bez ikakve moje borbe da budem voljen.

Ja osetljiv i srčan i ogoljen 

ležim i ostavljam ti pitanja

u svežoj boji krvi, kad srce što držiš

ostavi ti na usnama crven trag.

Da li ćeš ikada biti moje svetlo?

Bojim se, jer ne želiš da skloniš svoj mrak.