Puštam otrov niz korenje

Puštam otrov niz korenje 

Corruptio optimi pessima

U mom crnom sanduku ima

Trag crnog vina i oblak dima

Iznad prolivene krv heroja i heroina 

Katanac je rđav, ali ne truli mu ključ

Otvorio se i preskočio moralni obruč 

Ustaje iz pepela mitsko stvorenje 

Da pusti krv niz korenje 

Ugasiću sveću i svoje unutrašnje monologe

Koče mi falange, ne zovi fiziologe 

Jer ovo u meni natprirodno je

Da pustim svoje otrove 

Svi sedeće u redu broj jedan 

Kada zavese otvore se u tren 

Gužvajući kokice niz grlo meni u inat

Trljajući moju uspomenu po masnim džepovima

Došli su, da gledaju, pričaju i dive se

Izazvavši tog monstruma da probudi se

Hvala na prisustvu simfonije moje slabosti 

Pokopali ste me sa lopatama indiferentnosti 

Počinje prva klapa pre da kažu "seci"

Skloniću krv mojih rana i pitaću te, reci?

Telo će mi biti savršeno, dok duša ostaje mrtva

Jer bivši prijatelji iz prvog reda su ubili ovo srce iznutra 

Tonski akord počeo je njihov C-dur

Krv mi je odsijavala na ogledalu kao pur 

I onda sam od muzike čuo samo buku 

Jer Snežana je pojela pogrešnu jabuku 

Znao sam da su me pustili da umrem 

Kada sam čuo prvo pucanje strune 

I nisu ni otvorili vrata da vide moje ime

Ostavili su da sviraju slomljene violine

Okupili su se u ponosu, raskošu i slavi 

Želeći da gledaju moju propast u javi 

Biće senzacionalno, biće spektakularno 

Ali neće biti za njihove umove stvarno 

Jer dugo nisam mrtav, pogled mi je beo 

Telo više nije hladno, oči kao kameleon 

Na vaše šokantne face, ljuštim se i raste novo lice

U vidu najsvečanije dobrodošlice

Da li uživate u predstavi, jel čaju fali med?

Znam da je skuplja karta za prvi red

Hoćete li možda barbeque sos,

Na to zlobno lice i loše operisan nos?

Omnia finis habent 

Protraćili ste vaš poslednji cent 

Pošteno plaćam greh, ispuniću vam rubriku

Puštam otrov niz publiku, 

c'est la vie, uskoro the end

Bežeći u požaru svojih uvreda

Moleći đavola za milost, anđela za spas

Tu gde ste me zgazili, preminula vam je sujeta

Jer niste vi mene ubili, vi ste ubili vas.

Dok se otkopavam iz zemlje kao nešto što vikada nećete

Iskače mi u glavi sećanje naših osmeha, sada sečemo cvetove

Više ne dajem ni minut ćutanja, ni molitvu za vaš spas

Alisa u zemlji čuda je srušila kraljicu srca, a vi ste srušili vas

mural

Pod tamnim velom i brda imaju oči

I zato ću ove noći 

Videti ono što se retko vidi, 

Zavoleti ono što se stidi da mi se pokaže 

I u dubini njegovih suza, jecaja i krika

Pronaćiću mural mog lika 

Koji ne bledi, već ceo svet da vidi šta je ljubavna ilustracija, 

I ako mu kažem da je duša njime ispunjena, to više ni personifikacija. 

I negde na dubini okeana 

Zaroniću toliko da duše umre

Da u meni sve živo umukne

I ne dam ni se glas iskrade

Zaplesaću hrabro putem istine 

Ogoliću se pred Bogom i biću ranjiv još večeras 

I da izgorim do temelja želim da me vide njegove oči 

A ako to nije njegova mašta, vratiću ga samoći