"Simfonija solidarnosti"
Nekad načujem taj glasić u glavi
Mrak u kome stvaram kada tuga slavi
Slab sam uvek bio u igri sa istinom
Ali gitara je uvek znala da pogodi ton
Kažu da nema uspeha, za nas nepismene
Al' jakom suncu talas iz oka ne pobegne
I nema mesta gde nećeš pronaći sopstveni soj
Tvoja koža, krv I kosti nisu samo broj
Ti si uvek bežao od tog dela stvarnosti
Premda, svi su pozvani na simfoniju solidarnosti
Jedno srce je jako, samo ako ne vidi promene
Telo ode, njegova senka probode i živi uvek kad se spomene
I spominju se
Stepenice beše teške, ali rešetke bole više
Stežu i grudi nakon kiše, ali čovek prodiše
Ljubav je hrana koja služi ljude sve
Nemoj da se plašiš da gladan ostaneš
Jer čovek si zar ne?
Sanjali smo da postajemo neka epska bića
I često suzama prali lice, jer je ogledalo naš ubica
Čovek stane, sedne i padne i kad radi sve po meri
Ali uvek nastavi svoj put do kraja, panta rei
Ja sam sreći dao značaj, ti tako premalo važnosti
Mada, svi ste pozvani na simfoniju solidarnosti
Neću da kunem što drugačije spava
Neka druga manje bistra, manje srećna glava
Jer ja ne znam koliko su teški njeni koraci
Al' ne znaš ni ti
Iako gazimo svi
