Sudbina...

Večeras je odlučno uzela sudbina
U rukama svojim koktel od krvi i vina
I rasipala svuda po pocepanoj postelji
Od dana kada ljubav je prestala
Da umire i da se ponovo rađa i stvara
I onda u tom času zabije konac i iglu
Da kreira tkaninu samo za mene
Večeras odelo ja nosim i magla
Je svd što me oslepi kada hodam
Putem beskraja koji vodi do nigde
I rasipam rafalno uspomene
Nekad su slatke, sada gorke ove igre
I polijem koktelom osušene ruže za kraj
Bacim taj novčić za sreću u reku
Moje su ruke sada dale svoj oproštaj
Krijem se ispod dima da me ne vide sudbina
Poželeći da zvuk tišine traje kao ovaj dan
Večan i sumoran i tmuran i besan
Đavoli mi daju savete, pakao je tesan
Dolazim pijan od tuge, od ljubavi trezan
U hram slomljenih da poljubim ikonu
Koja predstavlja spokoj i mir i sreću
I možda te nekad spustim na zemlju
Na kojoj ću ležati od istine bežeći
Tražim gde se poslednji put
Začuo taj izgubljeni glas

Večeras su svi mrtvi u meni živi
Izgubljeni su nađeni, nevini su krivi
Bivše ljubavi su tu, bivše mržnje su put
Na kojim gazim, i ka kojim se vraćam
Emocija ti kasni, ali ja neću pasti
Sudbina je dala obećanje da večeras časti
Prošlost je zamolila da večeras ne slavim
Sadašnjost me lupi nožem u glavi
Moje telo je koma, moji su snovu su pali
Zato nikada ne vidim koji putevi su pravi
Večeras kada sudbina naša položena tela lancima steže
Naćiću snage u liniji koja srca nam veže
Ti uvek možeš pustiti svoj deo
Ja ću uvek čekati da stena dobije puls
Da mrak dobije boju, da mrtvo dobije život
Da krv počne da pumpa, da nestane sve što je sivo
Ne mogu da operem tugu ovom kišom
Šta ti je mesec uradio sa dušom?
Svest mi kaže da nijedno osećanje nije večno, znoj i suze su dokazi da znam
A ja bos hodam, putem koji gori mi kožu
Da bih našao mesto gde sam poslednji put bio čist, spokojan i srećan