Stranica koja je falila
U ovoj staroj knjizi
Nikada je nedju sastaviti
Ali cu je drzati u sebi

Nikada nisam bio
Dovoljno jak za teske reci
Nekad ni da tren da podnesem
Ni da nadjem spas kada pogresim


Iako vreme nekad stane
Iako dodje neko novi
Ne zelim da ugasim vatru
Ne zelim da prestanem da gorim
Ni novo ime da cujem
Ni nove dodire da pamtim
Jer ja jos uvek osluskujem
Srce koje trazi da se vratis
Ja, necu pisati nikada, ponovo...

Prvi put sam te video
Prepustio sam telo da u ljubav padne
Nasao sam zagrljaj tako vatren
Tu sam zeleo da stanem

I zivim u iluziji da nije istina
Da prestajes da me volis
Jer moj zivot nestaje i prestaje
A ja zavisim od ove boli..

Iako vreme nekad stane
Iako dodje neko novi
Ne zelim da ugasim vatru
Ne zelim da prestanem da gorim
Ni novo ime da cujem
Ni nove dodire da pamtim
Jer ja jos uvek osluskujem
Srce koje trazi da se vratis
Ja, necu pisati nikada, ponovo...

Ne zelim da spoznam to osecanje
Ako ga sa tobom ne Iako vreme nekad stane
Iako dodje neko novi
Ne zelim da ugasim vatru
Ne zelim da prestanem da gorim
Ni novo ime da cujem
Ni nove dodire da pamtim
Jer ja jos uvek osluskujem
Srce koje trazi da se vratis
Ja, necu pisati nikada, ponovo.


Svaki trenutak je unapred potrosen
Ako tebe nema
Ne zelim da pisem nove knjige
U kojima nikada ne zivimo mi
Kada pogledam nebo suznim ocima
Sve sto pozelim si ti...

Kaplje crno mastilo
Krv zenice oka mog
Otkrio sam boju poezije
Crno bela, pocinje moj rekvijem

Svakim danom osecam
Rastes kao moja kost
Morao bih da se slomim
da iz mene izadjes,
i sagradis most


''Zbogom'' je perverzija
Tuga je moja bolja verzija
Trgne me iz ovog ledila
Ali je ne osecam
Jer na srcu jos deluje anestezija


Flegmatican, bezdusan
Epitet moje duse je tuzan
Dosao sam da ispovedam svoju ljubav
Ali dosao sam, ovaj put... nenaoruzan


Beskrajna tvoja utopija
Negde ces je pronaci na svetu
Ja samo gledam previse crno
\Da bih se obradovao tom cvetu

Ljudi su puni praznine u sebi
Nesetljivo miluju zivot
A ja nisam tako jak, kao ti, kao svi..
Eksplodirao je moj sat, tak-tik..

Veciti plamen postace more
Planeta emocija nestace u trenu
Dezinfikovacu srce do zore
Dok ne ugledam svoju mracnu senu
I ona je od mene odustala


Kaplje crno mastilo
Istog tela, prosle duse
Otkrio sam da sam potpuno sam
Oduzet od svih emocija
Lezim kao slomljen ram..

Gde si??

Gde si?
setam kroz Brace ribnikar,
sedam i nesto koraka,
i par filozofskih uzdaha,
moja je sreca
ovde nasla svoj dom,
zauvek sam duznik
svemu tvom,
ti imas konce za svaki slom.

Gde si?
u mislima obala Dunava,
i bese krasna Tvrdjava,
na licu nevina sreca
ocuvana, nezna, beskrajna,
ovde je disati pakosnije,
cekam tvoje daleke vetrove,
da oteraju mi
neprelazne kosmare

Gde si?
bivsi tvorcu moje jutarnje radosti,
izleci mi srce od ove trule pakosti,
previse je otrova u meni,
stid me je da zaplacem u seni,
samo tu se osecam kao kuci,
makar hodao Jervejskom plakajuci,
moja suza tu imala je car,
a Beograd svra neku drugu stvar..

Gde si?
Pretrcao bih sve doline,
preleto bih sve planine,
za tracak uspomene koja mi treba,
za parce Banatskog hleba,
sve ce reke presusiti
osim mog okeana tuge,
i u njemu plava zvezda, ali nije nasa,
sve mi osim tvoje topline,
u zimskom Beogradu prasta,,

daleko

u ovom mračnom
uglu mog života
i dalje se trudim
da naučim
kako da vratim
sve delove sebe
koje su drugi
ukrali i pobegli
u drugim dimenzijama
i da tim
slomljenim delovima
naučim da volim sebe
jer stari načini
ne otvaraju nova vrata
i neke kapije
su zauvek zatvorene
za njihove stihove,
uvrede, i kletve,

sugestije i pridike,

ponižavnja i diskriminacije,

loše dijagnoze,

emocionalne manipulacije,

krvave stigmatizacije,

nestajem u vidu praha
daleko od svih,
daleko od srca,
i vise se ne vracam

u ovoj beloj svetlosti
koja plaši siluete
u mojoj sobi, 

u 3 ujutru

posmatram paukove

kako prave svoje gradove

žele da živim u njima

ali pre bih se odrekao

takve "porodice"
cekam da demoni proslosti
otputuju nazad
jer mi je dosta
njihovih zlodela,
ratnih podela,
slupanih kompasa
ljubavi i morala,

ko sam ja,

koga volim,
koga sam voleo,
koga sam ostavio,
gde sam pogresio,
koga sam udaljio,
moj je zivot,
ne njihova interpretacija,
ne mozes da pravis senke,
kod mene je olovka,
neke su boje
zauvek ugusene
njihovim mrakom,
ali odleteo sam
krilima nade
daleko od svih,
daleko od srca,
daleko od sebe
kojeg su hteli
da uniste,
zbogom

u ovoj sekundi

verujem svemu 

i ničemu

i nikome

okrećem se nauci

i veri 

i svim bojama

pripadam

nikome ni sebi

zli jezici se čuju

ali dobrota

uvek ispliva

zapamti ovo

zapiši sve u srcu

spakuje sve

i zapali

neka gori

plamen moje ljubavi

učim i dalje

da se volim

svim koricama

spaljene knjige

u kamionu

okrečen se zidovima

opijam se u dimu

a vi ste pepeo

ko sam ja

šta je greh

od čega bolujem

gde je lek

nije vaša stvar

konačno nestajem

daleko od vas

daleko od svih

zbogom šapućemo

ja i stih